POSLEDICE PROMAŠAJA PROTIV GALSKIH PETLOVA (I)

Dušku se na trenutak učinilo da će upeglana ali matora, starija od njega, teta Buba ili Bubica, kako joj je tepao, ipak da ga izda i da se zaustavi. Bilo je to vozilo izraubovano, iznutra, u svojoj biti, neko bi rekao i duhovno, verovatno za otpad da limarija i agregat nisu (očigledno bezuspešno) rekonstruisani po ceni koja se kosi sa zdravim razumom. Što bi rekao Mile Kekin, promijenio karoseriju i motor al’ je inače ko nov(a).

Možda mehanika može da prkosi elektronici, i vazdušno hlađenje vodenom, ali sve ima rok trajanja. Možda je ova automobilska bakuta (rođena kao nazi kleinkind), dobila fejslift, pejsmejker i totalnu endoprotezu kukova, ali je u nekom momentu  morala da se rastane sa dušom. Ispuštala je poslednje porcije plavičastog dima na svoja zadnja dva topa i onda je jednostavno stala, jedva dosegnuvši vrh malenog uspona, iza kog se pojavio nešto duži spust koji se nastavljao u solidno parče relativno ravnog puta. Duško je shvatio da je kraj, ali je takođe osetio da će gravitacija povući preko 800 kilograma gvožđa nizbrdo i odlučio da odsedi za volanom i taj deo. On je član porodice i sedi pored preminulog kome je srce stalo, ali još uvek nije proglašena moždana smrt. Ostalo je još malo vremena, taman koliko da se upali sveća na uzglavlju. I tako, dok je teta Buba rolala niz brdašce proizvodeći čudan zvuk živog mrtvaca (jer jeste se kretala, i nekome bi iz daljine izgledala odveć živo, ali bi svako ko se nađe u blizini sluhom mogao da potvrdi da je bila pokojna), Duško je u glavi zapalio sveću. Nevidljiva ali posve zanemarena  sila trenja, oduzimala je prevlast nenadjebivosti sile gravitacije i automobil je sve sporije i sporije prelazio metre pred sobom. Kada je osetio da se kretanju bliži kraj, Duško je namotao volan u suprotnu traku i zakucao mezimicu u jendek. Svojevrsno uzemljenje Bubica je pretrpela izgubivši levi far u kontaktu sa svojom grobnom zemljom. Duško je pokupio ranac sa suvozačkog sedišta i ostavio desni far da mu koliko-toliko osvetljava put preko nevelike livade. Razmišljao je kako su njegove današnje okolnosti nesrećne, ali se u sledećem trenutku tešio da ga je teta Buba popela uz Debelo brdo, na samu Pašinu ravan, veoma blizu cilja i da je zapravo imao i sreće.

            Postojala su dva načina za nastavak puta. Stopiranje je odmah precrtao jer je sumrak, a sa svoja 204 centimetra visine u startu je bio odbojan već na 100 metara udaljenosti; čak i ako bi neko, radoznalosti radi, stao da vidi kakva je to ogromna prikaza u noći na planinskoj zaravni, momentalno bi se pokajao kada bi se susreo sa izduženim, rošavim, pomalo izbuljenim licem i katastrofalnom, moglo bi se reći kretenskom frizurom, koju spominjem samo iz razloga što je čitavu osobu činila još više nepoverljivom. Pritom je usta retko držao zatvorenim, kao da ima višak zuba. Druga opcija je bila da nastavi pešaka, što je na neki način, podsvesno ili slobodnom voljom (a možda je to isto), odlučio onog momenta kada je zauvek parkirao svoju Bubicu na način da ne ostane slepa, već samo ćorava, i tako mu osvetli put, makar do šume.

            Mogao je Duško da pešači i državnim putem IIa prioriteta broj 170, ali bio bi previše sumnjiv ako bi naišao neko naoružan. Samo osoba u posedu vatrenog oružja bi se odvažila da mu priđe. Svako drugi bi ga se klonio, tu nema zbora. Kroz šumu je čak i kraće.

            Namerno zaboravljajući ključ u bravi ispod volana, zalupio je vrata, povukao rajsferšlus od jakne do brade i pregazio plitki kanal u kom je automobil ostao zaboden. Iskoračio je na snop svetla koji je sebi ostavio i postao crna silueta. Poduža jakna izgledala je kao plašt. Ranac se nije primećivao, a kada se okrenuo da poslednji put pozdravi svoju teta Bubu, ranac je izgledao kao grba.

            Pogledao je na sat, bilo je dvadeset do osam. Uskoro će se potpuno smračiti, pomislio je. Zagledao se pred sebe. Šuma je bila nekako retka, nezdrava, anemična. Izgleda se seklo neplanski, nije je pamtio takvu. Pod snopom svetla, staza je bila prekrivena bršljanom i morao je iznova da je ugazi. Na njenom kraju, nazirao se neprijatan i težak, pravi početak ovog putešestvija. Scena je od te tačke postajala gušća. Poslednji zraci dnevnog svetla zarobljeni u krošnjama mešali su se sa veštačkim, pa je izgledala kao da ima dva lica koja na čelima imaju ugravirane simbole nejasnog oblika i etiologije. Prisetio se da je za sobom ostavio Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla, ali niti jedan od simbola nije ličio na krst. Umesto u neku religijsku mantru utonuo  je (Duško je utonuo)  u svoje (i kolektivno) nesvesno  i gluvu tamu koja ga okružuje. 

            U mašti je putovanje zamišljao sasvim drugačije. Kako bi zavarao svaki trag, maskiran u neispavanog i mamurnog učitelja opšteg tehničkog obrazovanja, odlazi autobusom broj 23 do Pančevačkog mosta, gde ulazi u kombi koji nema dozvolu za prevoz više od osam ljudi, kao šesnaesti putnik. Iz džinovskog ranca, koji zauzima mesta za bar još jednog, možda i dva saputnika, vadi kifle s džemom i na diskmenu pušta istoimenu pesmu te se, u momentu, kao zeleni švajcarski tramvaj s žutom prikolicom na novobeogradskom depou Sava, uklapa u okruženje. Čim kombi pređe Tamiš, izlazi neobično spretno s obzirom na svoju visinu i veličinu prtljaga koji vuče, dok vozač na trafici kupuje fantu šokatu. Odatle pešači do Pančevačkog buvljaka, kroz koji prolazi u cikcak, kako bi umakao potencijalnim pratiocima (i/ili memljivim novinarima). Izbija na Glavnu železničku stanicu. Sakriven iza ranca (i staničnog stuba) čeka voz kojim odlazi u Vršac. Kada padne noć, sa Vršačkog brega poleće paraglajderom i od tada mu se gubi svaki trag. Takoreći postaje nevidljiv. Stealth. U maniru utreniranog marinca sleće na obronke Povlena, pravo iz magle koja se pred zoru diže iz niskog rastinja.