ŽUTA OSA (4/24)

Milan je osećao da je uvučen u kolotečinu novog dana i da je kao roze kravata u bubnju mašine za veš, zgužvan i pritisnut sa svih strana a opet nekako postojan i bitan, bitniji nego neka soknica ili treger majica pa opet ne toliko bitan kao bela košulja ili pantalone. Ekipa šibicara, koji su pomalo ličili na šibicare koje je najurio pre doručka, ušetala je na drugom kraju restorana i sela za prvi slobodan sto.

            Za njima je ušao i Hakala i polako se dogegao do stola za kojim je sa Milanom do malopre sedeo sales manager sekte Uroborus Serbica. Seo je na isto mesto uz komentar kako je i dalje toplo.

            - Sic je topao, imao si društvo?

            - Nisi mi ti komandir – odgovori šaljivo – ma, pusti, bio je neki sektaš, nešto je lomotio o tajnama vasione, platio je čaj pa sam ga pustio da melje, donekle, koliko vredi čaj. Kad je potrošio kredit objasnio sam mu da je slobodan da nađe novu žrtvu.

            Hakala beše sam. Doneo je za sto jedan čaj. Imao je na sebi crne pantalone, sivi sako i crnu majicu na kojoj je bila stilizovana zmija koja guta svoj rep. Neko vreme nije kratio kosu, ni bradu a zbog deformacije vilice, iako ne baš iste, podsećao je poprilično na Nikolu Kalinića koji se zamonašio.

            - Šta ima novo? – upita Hakala.

            - Onako – odgovori Milan – ništa. Jesi li ikad razmišljao gde se denulo prethodnih deset godina?

            - Zašto deset?

            - Onako, tako nešto pamtim, mada imam ogromne kratere visokih zidova na kojima je neko sprejom ispisao memory loss. Recimo setim se sebe od pre deset godina, evo isto ovde, ili na nekom veoma sličnom mestu, tumaram, idem gore dole, otvaram vrata, ona se za mnom zatvaraju, ne znam… Što me gledaš tako čudno?

            - Dođi sebi!

            - Pa valjda sam pri sebi, šta ti je?

            - Nisi – odgovori Hakala – de brzo mi reci šta je to Žuta osa?

            - Rakija. Imam je kod sebe, menjao je sa doktorom Šapićem za granje. Eno je i gore u vitrini.

            - Ustani – skoči Hakala i postade teatralan – izađi ovamo – stajali su jedan naspram drugog i Hakala mu zveknu šamarčinu – seti se, jebem li ti sve, seti se, kako si dospeo ovde?

             - Jebem li ti… - krenuo je da pizdi Milan i već se spremao da uzvrati.

             - Znaš li gde se nalaziš?

            - U restoranu.

            - A zašto je ovaj restoran ovako uzan? Zašto su na sve prozore navučene zavese? Ili nikad nisu oprani pa se kroz njih vidi samo da li je dan ili noć?

            - Čekaj – reče Milan, kao da dolazi sebi – čekaj, stani.

            - Šta stani? Ne stojimo. Da li osećaš da se krećemo ili si toliko otupeo?