Postoje ljudi koji su veći od samih sebe.

Fidel Castro je rodjen blizu Birana na Kubi 13. Avgusta 1926. godine kao treće dete ukljućujući dva brata Raula I Ramona i tri sestre.Njegov otac Anghel je bio bogati plantažer šećerne trske i njegova majka je Lina, bivša sluzavka Angelove prve žene Marije.

Školovao se

Rijetko mi se dogodi da usred bijela dana imam vremena setati gradom...sjediti u kaficu "u izlogu", promatrati ljude...ili samo buljiti u prazno. Danas je bio jedan takav dan. 

Kod Jarila sam se prisjetila godisnjice Mozartovog rodjenja i okacila link na stavak iz Requiema. Naravno...nije bas najveselije od Mozarta, ali meni je tada nekako pasalo. Kako to obicno biva, link je najvise djelovao upravo na mene. Palo mi je na pamet da ponovim gradivo vezano za posljednje trenutke ovog velikog umjetnika i procitam nekoliko njegovih pisama. Usla sam u knjizaru i pronasla Mozartova pisma....malo

Vozimo se sin i ja malopre u zagrejanim kolima po mračnijim, pustim, ali mirnim delovima Londona, sporo i opušteno, nigde ne žurimo, i slušamo lepu muziku na radiju.

I kreće divna pesma kanadske umetnice Sarah McLachlan, sa lepim nazivom Anđeo, koju su, onda, slušaoci prekrstili u isto tako lep, ako ne i lepši naziv U Rukama Anđela.

Kaže Sarah kako je pesmu napisala brzo i lako, pošto se bez napora saživela sa patnjama čoveka kojeg nije poznavala, muzičara Jonathana Melvoina, a koji je utehu u nepodnošljivom svetu našao u heroinu, koji je, onda, poslednjom prilikom predozirao.

Pa kaže kako ona nije nikad probala heroin, ali je iskusila tako beznadežne trenutke u životu iz kojih se izvlačila na razne načine.

Kako vreme leti. Zahvaljujući Ivanu Lončareviću (Hvala ti Ivane!) došao sam napokon do dokumentarnog filma "Da li zaista postoji..."  kojeg sam montirao pre 12 godina. Ovaj dokumentarac je režirao moj drugar, Ivan Andrijanić kao ispitni film na FDU.

Da li zaista postoji čovek kojii se zove Žikica Simić? from srdjan mitrovic hitch on Vimeo.

Snimatelj je takođe moj drugar Zoran Popović. Njih dvojica su sada u dalekoj Americi. Za Ivana nisam ništa skoro čuo, mislim da je i dalje u L.A, dok Zoki postaje jedan od najboljih snimatelja u Americi. On je to bio i ovde, i to još na drugoj godini, pa je zapucao tamo daleko ne bi li saznao još nešto više. Tako Zoki sada snima odlične filmove i druži se sa Gerijem Oldmanom. Preporučujem Zokijev film War.inc.

   Ako hoćeš da upoznaš ljude, da vidiš stvarno kakvi jesu, onda ne izlazi iz kafane. Pre 30-ak godina tašta mi je u nekoliko navrata dobronamerno uputila primedbu, u vidu pitanja „zašto svakog dana moraš u kafanu.„ Moj odgovor je bio iskren „da se vidim sa ljudima i prijateljima, dogovorim posao, saznam ono što sam propustio, odigram koju partiju karata, i naravno, uz sve to, nešto popijem.„ Bilo je tako. Kafana je institucija duše, mesto rasterećenja, oduška, bezbrižnosti, iskrenosti, inventivnosti...na čijim se vratima misao povučena spolja prekida i počinje druga namenjena i važeća samo za taj prostor. U njoj se rađaju specifični odnosi, alkohol nema veze sa tim, u kojima nije bitno ime, reč je neprikosnovena, razgovor otvara začepljene „retorte„ čovek otkriva sebe do srži...a šank pamti nedovršene slučajeve i sledeći put podseća gde se stalo, nutka pomoć kao starije čeljade deci bombonu.

... 

The sun on the meadow is summery warm
The stag in the forest runs free
But gather together to greet the storm
Tomorrow belongs to me

The branch of the linden is leafy and green
The Rhine gives its gold to the sea
But somewhere a glory awaits unseen
Tomorrow belongs to me

The

U oktobru prošle godine, sedam meseci posle početka nenasilnih demonstracija i pet meseci od početka oružane pobune (mada je ta razlika od 2 meseca pod velikim znakom pitanja), a koja je (oružana pobuna) polako ali sigurno istisnula nenasilnu na potpunu marginu, Bašar el-Asad, (još uvek) predsednik Sirije, je pripretio da će zapadna intervencija u Siriji zapaliti region. Do otvorene intervencije (još) nije došlo, međutim više niko ozbiljan ne pokušava da sakrije/negira da se u Siriji dešava "proxy rat" [posredni rat, rat u kome sukobljene strane nisu u direktnom ratu, nego to čine preko leđa nekog trećeg]. Poslovično inertni (po prirodi posla, ništa lično) Gensek UN-a, Ban Ki Mun, je obznanio sopstvenu svesnost o proxy ratu otvarajući sajam licemerja, pardon, sednicu Generalne skupštine UN-a o rezoluciji koju su predložili Saudijska Arabija i Katar.

Za vakata austro-ugarskog u Tuzlu je poslat proglas kojim se zabranjuje držanje koza i naređuje da se sve koze pobiju, jer se smatralo da uništavaju šume. U Mosniku, jednom od tuzlanskih naselja, jedan Tuzlak se usprotivio propisima i sačuvao jednu kozu. Neki stranac koji je u to doba posjetio Tuzlu i vidio kako ljudi tajno čuvaju, hrane i muzu jednu kozu izmisli i danas poznati stih: „Cijela Tuzla jednu kozu muzla".